Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski

Edi Ra­ma me je opet odu­še­vio, čo­vjek uvi­jek no­si ži­vo­pi­sne kra­va­te s mo­ti­vi­ma Pi­ka­sa. I sa­da smo ga li­je­po do­če­ka­li, još bo­lje ugo­sti­li, a on na­ma već dru­gi put da tre­ba da pri­zna­mo sa­mo­pro­gla­še­no Ko­so­vo. Ni ma­nje ni vi­še. I to nam di­rekt­no re­če usred Be­o­gra­da. Na­rav­no, mi smo jed­na de­mo­krat­ska i to­le­rant­na ze­mlja i vr­lo bla­gi lju­di, sva­ko ima pra­vo da is­ka­že svo­je mi­šlje­nje, i ni­smo to na­šem pri­ja­te­lju Ra­mi uze­li za ne­ko ve­li­ko zlo. Na­i­me, isto nam ka­žu i mno­gi za­pad­ni po­li­ti­ča­ri ka­da do­đu u Be­o­grad, po­li­ti­ča­ri vr­lo vi­so­kog ran­ga. For­mu­la­ci­ja je ot­pri­li­ke da je Ko­so­vo za njih „za­vr­še­na pri­ča”. Ho­će­te pri­zna­ti ili ne­će­te, to je „za­vr­še­na pri­ča”. I ni­ko ni­je zbog to­ga za­tra­žio da se smje­sta pro­tje­ra­ju iz Be­o­gra­da. Svo­je­vre­me­no je zbog to­ga ceh pla­ti­la sa­mo am­ba­sa­dor­ka Cr­ne Go­re u Be­o­gra­du. Pret­hod­na vlast je u znak pro­te­sta, od­mah po pri­zna­nju ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, vra­ti­la na­še am­ba­sa­do­re iz su­sjed­nih dr­ža­va ko­je su pri­zna­le Pri­šti­nu. To je bi­lo tač­no na po­čet­ku tog vru­ćeg lje­ta: ek­se­len­ci­je su po­vu­če­ne u Be­o­grad, da bi u sep­tem­bru bi­le u ti­ši­ni vra­će­ne ta­mo gdje su i ra­ni­je bi­le. Ta­man kad je pro­šlo lje­to i go­di­šnji od­mo­ri, ima da se ra­di, do­sta je bi­lo pro­te­sta i fo­li­ra­nja. Ni­jed­nu dr­ža­vu ko­ja je pri­zna­la Ko­smet ni­smo zbog to­ga tu­ži­li me­đu­na­rod­nom su­du. Čak ni si­ro­tu Ma­u­ri­ta­ni­ju, ko­ja je u Afri­ci pr­va pri­zna­la Ko­smet. Ko to že­li, ko to smi­je, ra­sta­vit nas od Ma­u­ri­ta­ni­je…
Što bi­smo mi on­da na­šeg vr­log pri­ja­te­lja Ra­mu lo­ši­je tre­ti­ra­li od, re­ci­mo, pot­pred­sjed­ni­ka SAD Džo­ze­fa Baj­de­na? Vi­di­mo da Al­ban­ci ne za­re­zu­ju te Ame­ri­kan­ce ni za jo­tu. Em su bez­o­bra­zno ukra­li sat pred­sjed­ni­ku Bu­šu, ona­ko ski­nu­li mu ga sa ru­ke, em ne slu­ša­ju ul­ti­ma­tiv­ni za­htjev Baj­de­na da se na Ko­sme­tu hit­no for­mi­ra Za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na. Vri­je­me pro­la­zi, ni­šta od te za­jed­ni­ce, a sa­da že­le da nam ukra­du i „Te­le­kom” i „Trep­ču”. Isti­na, to ni­je sat na ru­ci, ali mo­žda i je­ste. Va­žno je da je čo­vjek sre­ćan; mi­slim onaj ko je dr­pio sat Bu­šu. Edi ka­že ka­ko je oko „Trep­če” naj­va­žni­ja sre­ća lju­di ko­ji u njoj ra­de i ko­ji od nje ži­ve. I ka­že Edi da mi ne mo­že­mo da pre­se­li­mo „Trep­ču” u Be­o­grad i da ho­će­mo. I još nam se Edi, dok je sve to go­vo­rio, smi­jao. Ne znam ko­je je ško­le Edi po­ha­đao, en­gle­ski mu je bio pri­lič­no „afrič­ki”, ali zar ni­ko Edi­ju da ka­že da mi pa­pi­re o vla­sni­štvu nad „Trep­čom” ima­mo u Be­o­gra­du i da to ne­ma ve­ze ni sa ge­o­gra­fi­jom, pa u iz­ve­snoj mje­ri, ni sa sre­ćom lju­di.
Na­šem pre­mi­je­ru Vu­či­ću si­gur­no ni­je bi­lo dra­go da slu­ša te Edi­je­ve bu­da­la­šti­ne. Ko­li­ko sam na te­le­vi­zi­ji vi­dio, čak se ma­lo i iz­ner­vi­rao oko to­ga, od­go­vo­rio mu je, ali je Mi­ša Gle­ni, kao mo­de­ra­tor, ubr­zo za­vr­šio ras­pra­vu. Kao, žu­rio je na sa­sta­nak sa Mla­de­nom Iva­ni­ćem? Ka­kve ve­ze ima „Trep­ča” sa Iva­ni­ćem? Ili ima? Uglav­nom, sva­ko je ostao pri svom.
Sle­de­ćeg da­na sti­gli su nam u Niš al­ban­ski po­slov­ni lju­di. Ne­ka, ta­ko i tre­ba. Mi će­mo us­po­sta­vi­ti naj­bo­lje po­li­tič­ke i eko­nom­ske ve­ze sa Ti­ra­nom, ta­ko će­mo za­o­bi­ći Pri­šti­nu i na ne­ki na­čin je izo­lo­va­ti. U sen­dvi­ču iz­me­đu Be­o­gra­da i Ti­ra­ne, Pri­šti­na ne­će zna­ti ko­me da se na kra­ju okre­ne. Isti­na, tr­ka iz­me­đu nas i Al­ba­na­ca sa Ko­sme­ta, tr­ka ko će bi­ti pri­vlač­ni­ji part­ner za Ti­ra­nu, za­pra­vo je jed­na­či­na sa vi­še ne­po­zna­ni­ca. Al­ban­ci sa Ko­sme­ta ima­ju, na­i­me, u star­tu ve­li­ku pred­nost: ista na­ci­ja, ista kul­tu­ra, isti je­zik, ma­nje vi­še ista vje­ra, ge­o­gra­fi­ja i, na kra­ju, ili za­pra­vo na po­čet­ku, vje­kov­na te­žnja za „ve­li­kom Al­ba­ni­jom”. Na­ša pred­nost je za­sad sa­mo ja­ča eko­no­mi­ja od ko­smet­ske. Mi i Al­ban­ci sa Ko­sme­ta, u stva­ri vi­še mi, nu­di­mo, Ti­ra­na će da od­vag­ne.
U mar­tu 2001. Be­o­grad i Ti­ra­na su po­no­vo us­po­sta­vi­li di­plo­mat­ske od­no­se. Biv­ši al­ban­ski pre­mi­jer Iljir Me­ta je 2002. bio u Be­o­gra­du u isto­rij­skoj po­sje­ti, pr­voj kao al­ban­ski pre­mi­jer još od 1946. go­di­ne. Ta­da smo iz Al­ba­ni­je uvo­zi­li bi­tu­men i na­mje­štaj, a u Al­ba­ni­ju iz­vo­zi­li dr­vo, ma­sli­ne, pše­ni­cu, keks i odje­ću.
Jed­no mo­ra­mo da zna­mo, SAD i nji­ho­vi evrop­ski sa­ve­zni­ci od­lu­či­li su da Sr­bi­ji am­pu­ti­ra­ju Ko­so­vo još kra­jem de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ta po­li­ti­ka, taj stav ne­će bi­ti pro­mi­je­njen bez ob­zi­ra na to šta Sr­bi­ja ura­di. Čak i da Sr­bi­ja po­sta­ne uzor­na ka­pi­ta­li­stič­ka de­mo­kra­ti­ja sa svo­jim To­ma­som Dže­fe­r­so­nom na če­lu, Ame­ri­ka ne­će pro­mi­je­ni­ti svoj stav pre­ma Ko­sme­tu. Ame­ri­kan­ci su se opre­di­je­li­li za lak­še ostva­ri­vu va­ri­jan­tu: Al­ban­ci stal­no po­na­vlja­ju da će opet, ako za­tre­ba, gi­nu­ti za Ko­smet, Sr­bi ne. Vra­ća­nje Ko­sme­ta pod su­ve­re­ni­tet Sr­bi­je na­i­šlo bi na že­stok ot­por Al­ba­na­ca i do­šlo bi do re­pri­ze do­ga­đa­ja iz de­ve­de­se­tih go­di­na. Va­šing­ton to ne že­li. S dru­ge stra­ne, sva­ko rje­še­nje ko­je ne pret­po­sta­vlja da na Ko­sme­tu i Sr­bi ne­što do­bi­ju, vr­lo je ne­pra­ved­no i ta­ko­đe no­si u se­bi kli­cu ne­kog bu­du­ćeg su­ko­ba. U tom kon­tek­stu Va­šing­ton „to ne­što za Sr­be” vi­di sa­mo kao član­stvo u EU. A ka­da će to član­stvo, to ni Đek­na ne zna…wwwi­skra.co